Ansuz

Ansuz znači bog i odnosi se na vrhovnog boga severnjačkog panteona – Odina.

Odin je prilično atipičan vrhovni bog. On je mračna ličnost: visok, sed, dugokos, pod dugim plavim plaštom, sa visokim šeširom koji prekriva jedno oko. Odin znači vetar, a njegovo germansko ime Wotan znači gnev. On je bog vremenskih prilika, smrti i magije. Duše hrabrih ratnika poginulih u boju vodio je u svoju palatu Valhalu, gde su u gozbama i veselju čekali Ragnarok, poslednju bitku u kojoj će se boriti uz svoje bogove. Imao je puno imena i mogao je da menja oblike. Jahao je svog osmonogog konja, Slipnira, u pratnji dva vuka i dva gavrana, Hugina i Munina.

On je, takođe, veliki učitelj, mudri pesnik i savetodavac, zatim i šaman, sposoban da menja oblike i spreman na velike žrtve da bi zauzvrat dobio neprocenjive vrednosti. Jedno svoje oko je dao da bi mogao da pije sa Mimirovog izvora i tako stekne mudrost i rečitost. Devet dana je visio na drvetu kosmosa, Igdrasilu, proboden kopljem, bez hrane i vode, i tada je otkrio rune. On ne samo da je načelni bog, već je i otac čovečanstva po tome što je pronašao dva drveta, Aska i Emblu i udahnuo im život.

Bog je stari bog, i princ Asgarda, i gospodar Valhale.

-Islandska runska pesma

U runi Ansuz se ogledaju mnogi Odinovi aspekti i njen oblik verovatno prikazuje njegov šešir i plašt. Ona predstavlja božansku prirodu, kao i reči i komunikaciju, koje su njen izraz.

Usta su izvor sveg jezika, stub mudrosti

i ohrabrenje mudrim ljudima,

blagoslov i radost za svakog viteza.

-Anglosaksonska runska pesma

Ansuz predstavlja rečitost, govorništvo, komunikaciju, i dalje od toga: razum, inteligenciju i samu svesnost, kao najdalju tačku koju možemo da dosegnemo u težnji da se sjedinimo sa svojom božanskom prirodom dok boravimo u fizičkom obliku. Ansuz je viši razum, za kojim čezne svaka duša na svom putu, zastrašujuć u svojoj hladnoći i nepristrasnosti, ali uvek izvor duboke mudrosti i spoznaje, stvarnog oslobođenja bez lažne utehe.

 

Kad miris vetra

prošlosti drevne

prostire dah,

obrisi magle

sa škripom grana

slute na strah,

 

u noći toj se

gavrana crnih

prolama krik

i mesec sjajni

jahača mračnog

otkriva lik;

 

Snažan i strašan

pod plaštom plavim

starac je taj,

prirodu boga

jednog mu oka

odaje sjaj.

 

Iz grudi mu se

k’o udar groma

prolomi glas

i hladnog srca

čoveku malom

pokloni spas.

 

Mesec pod teškim

oblakom nesta,

budeći sne,

a topot kiše

šapnu – da varka

bilo je sve.

 

No, pažljiv putnik

začuće jasno

daleki kas,

u vučjem tragu

otkriće skritu

srebrnu vlas.

 

Aisling d'Oiche Ghealai